• 15/11/2022

Intervju sa savetnicama Centara za žrtve seksualnog nasilja o žrtvama- ženama sa invaliditetom

PODELI:

U Vojvodini funkcionišu četiri centra za žrtve seksualnog nasilja: u Novom Sadu, Zrenjaninu, Kikindi i Sremskoj Mitrovici. U sva četiri grada, prostorije centra smeštene su u zdravstvenim ustanovama.

Za Portal o invalidnosti, online časpois organizacije za podršku ženama sa invaliditetom  “…iz kruga Vojvodina” govorile su Danica Todorov, koordinatorka sva 4 Centra, Branislava Golić, savetnica centra u Sremskoj Mitrovici i Anđelka Vujanić, savetnica centra u Novom Sadu.

Danica Todorov navodi da je, od osnivanja centara 2017. godine do danas, podršku dobilo približno dve stotine žena među kojima je 30% devojaka mlađih od 15 godina i svega desetak žena s invaliditetom, većinom žena s razvojnim i intelektualnim invaliditetima.

– Od uspostavljanja centara vodilo se računa o tome da centri budu dostupni svim kategorijama žena. Kada je reč o ženama sa invaliditetom, neposredno nakon osnivanja centara, osoblju su distribuirane Smernice za rad sa ženama sa različitim vrstama invaliditeta koje su preživele nasilje, koje je pripremila organizacija IZ KRUGA VOJVODINA, i održavani su edukativni sastanci o specifičnostima položaja žena s invaliditetom i postupanju sa ženama sa različitim vrstama invaliditeta.

Od početka se razmišljalo o tome da prostorije i sva ginekološka oprema budu fizički pristupačne ženama s motornim invaliditetom, ali nije uvek bilo moguće to postići. Kad je reč o gluvim ženama, usluga tumača za znakovni jezik nije obezbeđena, niti osoblje centara zna kome je potrebno da se obrate za takvu vrstu podrške. U radu sa slepim ženama osoblje bi pročitalo sadržinu svih izjava i objašnjenja koja prate celu proceduru, što je inače deo njihove uobičajene prakse sa svim ženama. Ne postoje audio materijali niti materijali na Brajevom pismu. U radu sa ženama s intelektualnim invaliditetima, osoblje prilagođava komunikaciju tako da žena dobije sve potrebne informacije na pojednostavljenom jeziku.

Savetnica Branislava Golić do sada je imala iskustva u radu sa tri žene s različitim vrstama invaliditeta (kombinovani senzorni, intelektualni i psihički).

– Rad sa ženom koja je slepa i nagluva bio mi je najizazovniji, jer nisam imala iskustvo rada sa ženama sa senzornim invaliditetom. Bilo je dosta izazova na planu komunikacije, a pored toga davala sam joj i instrukcije za orijentaciju u nepoznatom prostoru. Razmišljala sam o tome da li govorim dovoljno jasno, da nisam preglasna, a da me ona opet dobro čuje, što znači da sam se bavila sobom dok sam radila s njom, što svakako nije preporučljivo. Ali mislim da je uprkos barijerama dobila sve potrebne informacije i podršku – kaže.

Savetnica Anđelka Vujanić poseduje višegodišnje iskustvo rada u organizacijama osoba s invaliditetom, a u centru se susrela sa dve žene koje imaju intelektualni invaliditet i sa jednom ženom koja ima epilepsiju. Ima iskustvo rada sa nagluvim ženama, sa gluvim ženama koje su verbalne i čitaju s usana, ali procenjuje da nema znanja i kompetencije za rad sa neverbalnim ženama. Smatra da obezbeđivanje usluge tumača znakovnog jezika ne predstavlja adekvatno rešenje za pružanje psihološke podrške gluvim ženama, nego su neophodne savetnice koje koriste znakovni jezik.

– Smatram da je problem komunicirati u savetodavnom procesu putem posrednika. Bilo šta da čujemo, informacija prođe kroz crnu kutiju, pa je opet prezentujemo iz sebe. Naravno, prenosi se ono što ja kažem, ali ne direktno, nego filtrirano kroz nečija iskustva i znanja, pa dolazi do treće osobe. Da bih se usudila da radim sa gluvim ženama, morala bih da znam znakovni jezik, da ostvarim direktnu komunikaciju, jer različiti pojmovi za nas imaju različita značenja – objasnila je.

Savetnice ističu koliko je važno prilagoditi usluge ženama s invaliditetom i svesne su višestrukih rizika i dodatne diskriminacije kojima su ove žene izložene u celokupnom sistemu.

– Postoji narativ da je žena dužna da trpi silovanje svog supruga ili partnera, ili da trpi batine. Ti narativi su duboko ukorenjeni. Iskustva žena s invaliditetom dodatno su obremenjena narativima o invaliditetu, pa su one pod većim rizikom od nasilja. Smanjena im je mogućnost zaposlenja, često su zavisne od drugih osoba, a pod uticajem svih tih narativa samopouzdanje im je smanjeno – kaže Anđelka Vujanić. – Kad je reč o ženama sa intelektualnim invaliditetom, način razumevanja i komunikacije je potpuno drugačiji. Jedna od njih imala je nepunih 15 godina kad smo počele s radom. S obzirom na to da je odrastala u hraniteljskim porodicama, najpre u nasilnoj porodici, potom u ustanovama socijalne zaštite, nije znala jezik emocija. Počele smo da radimo s emotikonima: da objasni kako se oseća u odnosu na neki emotikon, da ga oboji, da opiše šta to za nju znači. Zbog toga, proces je duži. Nužno je prilagoditi komunikaciju, jer stvari koje obično podrazumevamo u ovakvim slučajevima je potrebno utvrditi.

Zbog unapred ustanovljene pretpostavke da njima niko neće verovati, žene s intelektualnim invalditetima su na meti seksualnih nasilnika, a sistem iznova potvrđuje takva uverenja, suštinski dajući dozvolu i odobrenje za nasilje prema njima. Centri za žrtve seksualnog nasilja u Vojvodini svesni su ovog problema, ali kako nemaju mehanizme adekvatne zaštite, niti sposobnost da utiču na promenu u sistemu kad je reč o ženama opšte populacije, žene s invaliditetom, pogotovo ako je invaliditet intelektualni, ostaju na margini margine:

– Situacije sa ženama koje imaju intelektualni invaliditet su teške, jer im policija mahom ne veruje, a često je u te slučajeve upletena i procena psihijatrije. Na primer, u Zrenjaninu tužilac obavezno traži da svaka žrtva prođe razgovor sa psihijatrom. U slučaju žena sa intelektualnim invaliditetom, u pozadini je procena njenog kredibiliteta, da li je pouzdano to što ona govori. Tužioci žele čvrste materijalne dokaze, to je nekakva garancija da će mišljenje biti kredibilno tokom pokretanja postupka, iako ima slučajeva da su tužioci uvažavali iskaze savetnica o tome šta se događalo i kako se preživela osećala. Kad žena govori o svom iskustvu ili ne može da opiše šta se dogodilo, psihijatri se uključuju da bi ostalima u sistemu razjasnili šta misle da se događa, što najčešće ide u smeru diskreditacije ženinog iskustva. Pripisuje joj se da izmišlja ili da nije dovoljno sposobna da objasni takvo iskustvo. Ukoliko preživela ima staratelja, neretko i on potkrepljuje to mišljenje. Generalno je sam način istrage i postavljanja pitanja neprijatan, izgleda kao da se žrtva lovi na nedoslednostima, da bi se slučaj odbacio, a to je naročito izraženo u iskustvima žena sa intelektualnim invaliditetom – kaže Danica Todorov.

– Jedan od ključnih problema je što policija i tužilaštvo još uvek ne prepoznaju važnost rada centara, ne razumeju potrebe žrtve, niti komuniciraju sa osobljem koje je angažovano u pružanju zdravstvene i psihološke podrške. Danica Todorov dodaje da, bez obzira na to što ima manjkavosti u doslednoj realizaciji koncepta i svrhe centara za žrtve seksualnog nasilja, što šira javnost nije dovoljno informisana o tome da centri postoje u Vojvodini i o tome šta rade, dosadašnja iskustva jesu dobra i ukazuju na potrebu za ovom vrstom usluge, za njenom promocijom, kao i na potrebu za unapređivanjem znanja i iskustva svih koji su angažovani u tom procesu.

Tekst je preuzet sa stranice Portala o invalidnosti.  http://portaloinvalidnosti.net/2022/11/postupanje-sa-zenama-sa-invaliditetom-u-centrima-za-zrtve-seksualnog-nasilja/