Kad se nasilje propoveda kao mera, a ne kao zločin

U ponedeljak se na društvenim mrežama, ponovo, pojavio snimak iz crkve u Obrenovcu na kom sveštenik sa oltara vernicima objašnjava da je, kada je „nekoga potrebno izudarati“, važno to učiniti „pošteno“ i s merom, dovoljno da se osoba „opomene“, a ne da se povredi. I pored toga što je ovo stari snimak, video je za manje od 24 sata prikupio preko 30.000 pregleda i desetine komentara, podeljenih između zgražavanja i odobravanja; deo komentara brani sveštenika pozivajući se upravo na „meru“ i „veru“ kao legitimne okvire za nasilje.

Ovo je nedopustivo, i to bez ograde. Sa oltara, mesta najvišeg moralnog autoriteta za hiljade vernika, ne propoveda se uzdržanost od nasilja, već uputstvo kako ga sprovesti a da se ne prekorači granica kažnjivog. To nije duhovna pouka, već instrukcija za nasilje, izgovorena jezikom koji ga čini prihvatljivim i, još opasnije, pobožnim. Kada institucija poverenja, crkva, eksplicitno normalizuje fizičko obračunavanje kao legitiman način „opomene“, ona ne samo da toleriše nasilje, već aktivno učestvuje u proizvodnji uslova u kojima se ono dešava. Ćutanje po ovom pitanju bilo bi saučesništvo; odobravanje, kakvo vidimo u delu komentara, jeste otvoreno zagovaranje kriminala.

Ovo nije izolovan verbalni lapsus. To je tačna diskurzivna matrica koja se, u drugom registru, ali sa istom logikom, ponavlja i u pravosuđu. Istraživanje CINS-a o 117 slučajeva femicida pokazalo je da sudovi sistematski uzimaju u obzir „porodičnog čoveka“ kao olakšavajuću okolnost, dok se u skoro 70% analiziranih presuda izriču kazne ispod 15 godina ili psihijatrijsko lečenje umesto kvalifikacije teškog ubistva. I sveštenik i sud, svako u svom domenu autoriteta, duhovnom i institucionalnom, reprodukuju istu ideju: da nasilje nad bližnjim (u praksi, najčešće nad ženom) nije zločin sam po sebi, već pitanje mere koju „najmudriji“ treba da odrede. Razlika između propovedaonice i sudnice je samo u kostimu; poruka ostaje ista, žrtvi se oduzima pravo na zaštitu, a počiniocu se nudi opravdanje.

To je suština mehanizma koji čini mizoginiju održivom u Srbiji: nasilje se ne brani otvoreno, već se normalizuje kroz jezik umerenosti, tradicije i „zdravog razuma“, kroz autoritete (crkvu, sud, porodicu) koji nasilniku daju okvir unutar kog je nasilje dozvoljeno, dok god je „kontrolisano“. Anti-rodni narativ funkcioniše na isti način: ne kaže se da je nasilje nad ženama u redu, već da je briga o „meri“ i „tradicionalnim vrednostima“ važnija od individualnih prava i bezbednosti žrtve, čime se odgovornost s počinioca preusmerava na pitanje „koliko je bilo dovoljno“. Ovakvo pomeranje fokusa nije bezazleno klizanje u retorici, ono je direktan uzrok zašto žene u Srbiji prijavljuju nasilje, a onda ostaju nezaštićene, i zašto se femicidi i dalje kvalifikuju kao „obična“ ubistva.

Podela komentara ispod snimka, gde deo javnosti sveštenika brani kao glas „ispravnog i pravdoljubivog naroda“, pokazuje da ovaj narativ ima društvenu bazu, ne samo institucionalnu, i upravo zato je opasniji. Institucije koje ćute pred ovakvim izjavama, umesto da ih javno osude, postaju saučesnice u održavanju klime u kojoj se nasilje nad ženama toleriše, umanjuje i opravdava.

Borba protiv rodno zasnovanog nasilja u Srbiji zato ne može biti isključivo pravna reforma; ona mora podrazumevati i javno, nedvosmisleno razgraničenje od svakog autoriteta, crkvenog, sudskog ili porodičnog, koji sebi uzima za pravo da definiše granice „prihvatljivog“ nasilja. Takve granice ne postoje. Nasilje nije mera koju treba fino podesiti, već zločin koji treba prekinuti.

(Izvor: Telegraf.rs, 20. jul 2026; CINS, analiza presuda za femicid)