• 16/01/2026

Komentar uz krivično delo silovanja u Krivičnom zakoniku Republike Srbije: potreba učinkovitije prevencije, adekvatnijeg odgovora društva na seksualno nasilje i usklađivanja sa krivičnoprocesnim promenama i međunarodnim standardima

PODELI:

1. Uvod: normativni okvir, njegovo unapređenje i obaveze Republike Srbije

Krivično delo silovanja u Republici Srbiji definisano je članom 178 Krivičnog zakonika (KZ)[1], pri čemu je normativno jezgro ovog dela i dalje zasnovano na upotrebi sile ili kvalifikovane pretnje kao ključnom elementu prinude. Takvo rešenje predstavlja kontinuitet tradicionalnog, restriktivnog shvatanja seksualnog nasilja, koje fokus stavlja na ponašanje učinioca u vidu fizičke ili psihičke sile, a ne na odsustvo slobodnog pristanka žrtve.

Međutim, Republika Srbija je ratifikacijom Rimskog statuta Međunarodnog krivičnog suda i Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (Istanbulska konvencija) preuzela obavezu da svoje krivično zakonodavstvo uskladi sa savremenim međunarodnim standardima koji seksualno nasilje definišu kao povredu telesnog i seksualnog integriteta, a ne kao povredu morala ili rezultat “nedovoljnog otpora” žrtve.

Posebna specifičnnost  normativnog   okvira u kome se u našem društvu procesuiraju krivična dela, pa i krivično delo silovanja, su odredbe važećeg Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), donetog 2011. godine, a koji je u primeni od 1.oktobra 2013. godine. On utvrđuje pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje propisuje krivični zakon, na osnovu zakonito i pravično sprovedenog postupka.

Taj postupak se, prema osnovnim  odredbama  ZKP-a, za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, a takvo je i krivično delo silovanja, sprovodi tako što je na  javnom tužiocu teret dokazivanja optužbe. Sud izvodi dokaze na predlog stranaka koje je dužan nepristrasno da oceni i da na osnovu njih  sa jednakom pažnjom utvrdi činjenice  koje terete ili idu u korist okrivljenom. Izvedene dokaze sud ocenjuje po slobodnom sudijskom uverenju, a svoju odluku može zasnivati samo na činjenicama u čiju je izvesnost uveren. Važno je skrenuti pažnju i na odredbu čl.16 st.5 ZKP-a: „Sumnja u pogledu činjenica od kojih zavisi vođenje krivičnog postupka, postojanja obeležja krivičnog dela ili primena neke druge odredbe krivičnog zakona, sud će u presudi, ili rešenju koje odgovara presudi, rešiti u korist okrivljenog.“ To često u startu demorališe žrtve da prijave silovanje i da učestvuju u krivičnom postupku.

2. Standardi Rimskog statuta: odsustvo slobodnog pristanka i „prinudno okruženje“

Prema Elements of Crimes Rimskog statuta, silovanje se definiše kao čin seksualne penetracije izvršen u okolnostima prinude, pri čemu se pojam prinude tumači široko i kontekstualno. ICC izričito prepoznaje da prinuda ne mora podrazumevati fizičku silu ili izričitu pretnju, već može proizilaziti iz:

• zloupotrebe moći ili autoriteta,
• straha, zavisnosti ili podređenog položaja žrtve,
• psihološke paralize, šoka ili traume,
• tzv. coercive environment, u kojem žrtva objektivno nema mogućnost slobodnog izbora.

ICC standardi jasno napuštaju zahtev za aktivnim otporom, povredama ili izričitim „ne“, i fokus stavljaju na pitanje da li je postojala stvarna mogućnost slobodnog pristanka. Ovaj pristup predstavlja ključni pomak u razumevanju seksualnog nasilja i ima snažnu normativnu vrednost i za nacionalna zakonodavstva

3. Istanbulska konvencija: obaveza definisanja silovanja kroz pristanak

Istanbulska konvencija dodatno učvršćuje ovaj standard. Član 36 Konvencije obavezuje države da krivično sankcionišu svaki seksualni čin bez slobodno datog pristanka, pri čemu se pristanak mora procenjivati u svetlu svih okolnosti konkretnog slučaja. Konvencija izričito odbacuje modele koji insistiraju na sili, otporu ili fizičkim povredama kao preduslovima za postojanje krivičnog dela. U tom smislu, međunarodni standard je jasan: odsustvo slobodnog pristanka mora biti centralni element krivičnog dela silovanja.

4. Važeća definicija u KZ RS i problemi u praksi

Uprkos određenim pozitivnim pomacima u odnosu na ranija zakonodavna rešenja, važeći član 178 KZ i dalje zahteva dokazivanje sile ili pretnje, što u praksi proizvodi ozbiljne negativne posledice. Sudska praksa i doktrina tradicionalno insistiraju na pitanju otpora žrtve, njegovog intenziteta i trajanja, što dovodi do situacija u kojima se seksualni čin bez pristanka ne prepoznaje kao silovanje ukoliko nije praćen „dovoljno jakom“ prinudom.

Ovakav pristup sužava krivičnopravnu zaštitu i ostavlja van domašaja prava brojne oblike seksualnog nasilja, naročito u partnerskim odnosima, porodičnom okruženju, na radnom mestu ili u situacijama asimetrije moći. Istovremeno, fokus na ponašanje žrtve proizvodi sekundarnu viktimizaciju i reprodukuje mitove o silovanju, što je u suprotnosti sa savremenim viktimološkim i krivičnopravnim standardima.

U sudskoj praksi, osnovni oblik krivičnog dela silovanja često se tumači restriktivno, pri čemu se posebna pažnja posvećuje dokazivanju intenziteta sile, trajanja otpora žrtve i vidljivih telesnih povreda. Ovakav pristup dovodi do sužavanja krivičnopravne zaštite i otežava procesuiranje slučajeva u kojima prinuda nije manifestovana kroz neposrednu fizičku silu, već kroz psihološki pritisak, strah, zavisnost ili odnos moći između učinioca i žrtve.

Posledično, seksualni čin bez slobodno datog pristanka, ali bez „dovoljno izražene“ sile ili pretnje, u praksi često ostaje van domašaja krivičnog dela silovanja, ili se kvalifikuje kao drugo, blaže krivično delo, što nije u skladu sa savremenim međunarodnim standardima zaštite seksualnog integriteta.

4a. Pravno tumačenje oblika krivičnog dela silovanja prema Krivičnom zakoniku Republike Srbije

Krivični zakonik u članu 178 propisuje osnovni i teže oblike krivičnog dela silovanja, pri čemu se diferencijacija oblika dela zasniva pre svega na načinu izvršenja, svojstvima učinioca i žrtve, kao i nastupelim posledicama. Osnovni oblik krivičnog dela podrazumeva prinudu ostvarenu silom ili kvalifikovanom pretnjom, dok se teži oblici vezuju za okolnosti kao što su izvršenje dela od strane više lica, prema maloletnom licu, uz nanošenje teških telesnih povreda ili sa smrtnim ishodom.

Normativna struktura člana 178 KZ jasno pokazuje da zakonodavac prinudu posmatra kao aktivnu radnju učinioca, dok se položaj i subjektivno stanje žrtve razmatraju pretežno posredno, kroz intenzitet primenjene sile ili pretnje. Time se odsustvo pristanka ne tretira kao samostalan i centralan element bića krivičnog dela, već kao izvedena činjenica koja se zaključuje iz postojanja prinude.

Iako Krivični zakonik predviđa teže oblike krivičnog dela silovanja, uključujući situacije povećane ranjivosti žrtve ili posebno teške posledice, ni u tim oblicima odsustvo slobodnog pristanka ne dobija normativno samostalnu ulogu. Teži oblici dela predstavljaju kvalifikacije osnovnog oblika, a ne autonomne varijante koje bi obuhvatile širi spektar situacija prinudnog okruženja, kakav prepoznaju Rimski statut i Istanbulska konvencija.

Time se propušta prilika da se kroz normativno tumačenje oblika dela jasno artikuliše da je povreda seksualne autonomije moguća i bez fizičke sile, što ima direktne posledice po sudsku praksu i dokazne standarde.

5. Potreba za izmenom definicije: normativni predlog

Analiza postojećih oblika krivičnog dela silovanja u KZ pokazuje da je problem normativnog rešenja sistemski, a ne ograničen samo na formulaciju osnovnog oblika dela. Sve dok odsustvo slobodnog pristanka ne postane centralni element bića krivičnog dela, razrada oblika silovanja ostaje vezana za zastareli koncept prinude, čime se sužava opseg krivičnopravne zaštite u odnosu na standarde Rimskog statuta i Istanbulske konvencije

U cilju usklađivanja sa Rimskim statutom i Istanbulskom konvencijom, neophodno je izvršiti suštinsku izmenu definicije krivičnog dela silovanja u Krivičnom zakoniku Republike Srbije. Umesto koncepta prinude kao radnje učinioca, centralni element dela treba da postane seksualni čin bez slobodno datog pristanka.

Takva definicija bi morala da:

• eksplicitno prepozna da pristanak mora biti slobodan, svestan i dobrovoljan,
• obuhvati situacije prinudnog okruženja i zloupotrebe moći,
• isključi obavezan zahtev za dokazivanjem otpora ili fizičke sile, ukoliko postoje drugi validni dokazi za određeni oblik krivičnog dela,
• omogući sudovima da u konkretnom sudskom slučaju, po potrebi, vrednuju celokupan kontekst i odnos između učinioca i žrtve.

Ovakva reforma u suštini ne bi predstavljala radikalno odstupanje od dosadašnje tužilačke i sudske prakse ukoliko je ona temeljno i svestrano razmatrala i ocenila konkretan slučaj, već prevashodno nužno usklađivanje domaćeg prava sa obavezama koje je Republika Srbija već prihvatila na međunarodnom nivou.

6. Zaključak

Komentarisani standardi Rimskog statuta i Istanbulske konvencije jasno ukazuju da je važeća definicija krivičnog dela silovanja u Krivičnom zakoniku normativno zastarela i nedovoljna za efikasnu zaštitu telesnog i seksualnog integriteta žrtava.

Izmena definicije u pravcu modela zasnovanog na odsustvu slobodnog pristanka predstavlja ne samo međunarodnu obavezu i potrebu izazvanu zahtevnijim procesnim pravilima dokazivanja u kotradiktornom sudskom postupku, već i preduslov za učinkovitu prevenciju, unapređenje sudske prakse, smanjenje nekažnjivosti i izgradnju sistema koji stvarno odgovara na realnost opstanka i ekspanzije seksualnog nasilja u savremenom društvu

[1] Svi savremeni komentari KZ-a i ZKP-a, a i sudska praksa, za skraćenicu Krivičnog zakonika koriste izraz KZ