• 13/01/2026

Krivično delo silovanja: standardi Rimskog statuta i implikacije za krivičnopravni odgovor u Srbiji

PODELI:

Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda (ICC), predstavlja jedan od najrazrađenijih savremenih normativnih okvira za razumevanje krivičnog dela silovanja.
Iako je primarno namenjen međunarodnom krivičnom pravu, ovaj okvir ima snažnu analitičku i komparativnu vrednost za nacionalna zakonodavstva, uključujući i Republiku Srbiju, naročito
u pogledu definisanja pojmova prinude, pristanka i okolnosti koje onemogućavaju slobodno odlučivanje žrtve.

Silovanje prema Rimskom statutu: ključni elementi

Prema Rimskom statutu, silovanje se definiše kao čin seksualne penetracije izvršen nad drugom osobom u okolnostima prinude, što obuhvata širok spektar situacija: upotrebu sile ili pretnje,
zloupotrebu moći, prinudno okruženje, kao i slučajeve u kojima žrtva nije u mogućnosti da da slobodan i informisan pristanak. Rimski statut eksplicitno napušta uski koncept fizičke
sile kao osnovni kriterijum i uvodi širi pojam coercive environment, prepoznajući da pristanak može biti isključen i bez direktne fizičke agresije.
Posebno značajno je to što ICC ne zahteva dokaz aktivnog otpora žrtve, niti povrede, niti izričito „ne“. Fokus je na objektivnoj proceni okolnosti u kojima je došlo do seksualnog čina i
na pitanju da li je žrtva imala stvarnu mogućnost slobodnog izbora.

Krivično delo silovanja u Krivičnom zakoniku Srbije

Krivični zakonik Republike Srbije (član 178) i dalje definiše silovanje primarno kroz upotrebu sile ili pretnje kojom se druga osoba prinudi na obljubu ili s njom izjednačen čin. Iako su u
zakon tokom godina uvedene određene izmene i dopune, normativno jezgro krivičnog dela i dalje ostaje zasnovano na konceptu prinude kao radnje učinioca, a ne na odsustvu pristanka
kao centralnom elementu dela.
U praksi, ovo često dovodi do problema u dokazivanju, jer se fokus istrage i suđenja pomera ka ponašanju žrtve – da li se opirala, kako je reagovala, da li je pokušala da pobegne, da li je
pretrpela povrede – umesto ka proceni odnosa moći, konteksta i objektivnih okolnosti u kojima se seksualni čin dogodio. Takav pristup je u suprotnosti sa standardima koje postavlja Rimski
statut, ali i sa savremenim evropskim i međunarodnim tendencijama u oblasti krivičnog prava.

Prinuda i „prinudno okruženje“: praznina u domaćem pravu

Jedna od ključnih razlika između ICC standarda i domaćeg prava jeste koncept prinudnog okruženja. Rimski statut prepoznaje da seksualno nasilje može biti izvršeno u situacijama u
kojima žrtva formalno ne trpi fizičku silu, ali se nalazi u stanju straha, zavisnosti, institucionalne ili lične podređenosti, izolacije ili psihološke paralize.
U srpskom krivičnom pravu, ovakve situacije često ostaju van domašaja krivičnopravne zaštite ili se kvalifikuju kao lakši oblici krivičnih dela, iako su posledice po žrtvu jednako ozbiljne.
Posebno su problematični slučajevi silovanja u partnerskim odnosima, porodičnom kontekstu, na radnom mestu ili u situacijama gde postoji asimetrija moći, jer se prinuda teško uklapa u
tradicionalni model sile ili neposredne pretnje.

Pristanak kao odsustvo slobodnog izbora

Rimski statut ne tretira pristanak kao formalnu izjavu, već kao rezultat slobodne volje u konkretnim okolnostima. Pristanak je isključen ako je osoba bila zastrašena, prisiljena, u stanju
šoka, pod uticajem traume, alkohola ili drugih supstanci, ili ako je zavisila od učinioca. Ovakav pristup je u skladu sa savremenim razumevanjem seksualnog nasilja kao povrede telesnog i
ličnog integriteta, a ne kao povrede „moralnog poretka“.
Nasuprot tome, u domaćoj praksi i dalje je prisutan implicitni zahtev da žrtva dokaže da nije pristala, što dovodi do sekundarne viktimizacije i reprodukcije tzv. mitova o silovanju. Ovakav
pristup nije usklađen ni sa Rimskim statutom, ni sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, posebno nakon presude M.C. protiv Bugarske, koja jasno utvrđuje obavezu država da
krivičnopravno sankcionišu svaki seksualni čin bez pristanka.

Implikacije za reformu krivičnog zakonodavstva i prakse u Srbiji

Uporedna analiza ICC standarda i domaćeg krivičnog prava ukazuje na potrebu suštinskog pomaka u definisanju krivičnog dela silovanja u Srbiji. Umesto fokusa na silu, centralni
element bi morao postati odsustvo slobodnog pristanka, uz eksplicitno prepoznavanje prinudnog okruženja i različitih oblika zloupotrebe moći.
Pored normativnih izmena, neophodno je i sistemsko unapređenje prakse – kroz obuke tužilaca, sudija i policije, razvoj smernica za dokazivanje koje su utemeljene na razumevanju traume,
kao i eliminisanje stereotipa koji utiču na ocenu iskaza žrtava. Bez ovakvog sveobuhvatnog pristupa, krivičnopravni odgovor na silovanje ostaje ograničen i nedelotvoran.

Zaključak

Rimski statut nudi savremen, žrtvi usmeren i pravno precizan okvir za razumevanje krivičnog dela silovanja. Njegova relevantnost za Srbiju nije samo akademska, već duboko praktična.
U kontekstu postojećih normativnih ograničenja, predloženih izmena definicije krivičnog dela silovanja u Krivičnom zakoniku Republike Srbije i problematične sudske prakse, ovi standardi
predstavljaju jasan putokaz za pravac u kojem bi reforma krivičnog prava u oblasti krivičnog dela silovanja trebalo da se razvija, kao i za uspostavljanje sistema koji zaista obezbeđuje
zaštitu telesnog i seksualnog integriteta žena, u skladu sa međunarodnim obavezama Republike Srbije.

”Ova stranica načinjena je i održava se uz finansijsku pomoć Evropske unije. Za njenu sadržinu isključivo je odgovoran ugovarač projekata Centar za podršku ženama , i ta sadržina nužno ne izražava stavove Evropske unije. © 2024. Korak napred: Unapređenje podrške žrtvama seksualnog nasilja u Vojvodini”