• 06/12/2025

Ljudska bezbednost u Srbiji: bezbednost žena i devojčica između lične, socijalne i digitalne nesigurnosti

PODELI:

U savremenim raspravama o bezbednosti sve je jasnije da se pravo pitanje ne svodi na to da li je „država bezbedna“, već da li su bezbedni ljudi – i to ne abstraktno, već u svakodnevnom životu, u sopstvenom domu, na ulici, na radnom mestu, u školi, na internetu. Kada se na ljudsku bezbednost pogleda iz rodne perspektive, postaje očigledno da žene i devojčice u Srbiji žive u drugačijem bezbednosnom režimu od muškaraca i dečaka: više su  izložene nasilju u privatnoj sferi, ekonomskoj nesigurnosti, diskriminaciji u pristupu uslugama, kao i onlajn nasilju i mizoginiji.

Ljudska bezbednost tako dobija tri ključne dimenzije za žene i devojčice: ličnu bezbednost (telo, život, sloboda kretanja), socijalnu bezbednost (pristup uslugama, ekonomsku i socijalnu zaštitu, podržavajuće okruženje) i digitalnu bezbednost (bezbednost u onlajn prostoru, zaštitu podataka i dostojanstva). U politički i društveno uzdrmanoj Srbiji poslednjih godina, ove tri dimenzije sve se češće prepliću i urušavaju.

Lična bezbednost: između doma, ulice i institucija

Za žene u Srbiji, lična bezbednost se pre svega lomi na liniji rodno zasnovanog nasilja. Dom, koji bi trebalo da bude prostor zaštite, prečesto je mesto fizičkog, psihičkog, seksualnog i ekonomskog nasilja. Ubistva žena od strane partnera i bivših partnera, brojni slučajevi prijavljenog nasilja koji nisu sprečeni na vreme, kao i ponovljeni propusti institucija u proceni rizika, pokazuju da lična bezbednost žena ne zavisi samo od „kriminalne statistike“, već od toga koliko sistem ozbiljno shvata nasilje  prema ženama kao bezbednosno pitanje.

Subjektivni osećaj bezbednosti žena u javnom prostoru takođe je narušen. Mnoge žene uveče menjaju rute, izbegavaju određene delove grada, hodaju sa ključevima u ruci, uređuju odeću i način kretanja kako bi „izgledale manje primetno“. U istraživanjima javnog mnjenja, žene češće od muškaraca navode strah od seksualnog uznemiravanja i napada, dok se iskustva dobacivanja, praćenja, neželjenih dodira i uhođenja još uvek potcenjuju i često ne prepoznaju kao ozbiljan bezbednosni problem.

Lična bezbednost žena je i institucionalno pitanje. Za mnoge žene, posebno one koje su već jednom naišle na nerazumevanje ili umanjivanje nasilja, odlazak u policiju, tužilaštvo ili centar za socijalni rad doživljava se kao rizik: rizik da im se neće verovati, da će biti okrivljene, da će nasilnik proći nekažnjeno ili da će se situacija dodatno pogoršati. Tu se razlika između „formalno bezbedne države“ i stvarne ljudske bezbednosti vidi najjasnije: ako žena smatra da prijava nasilja može da dovede do još većeg nasilja, ili da „nema svrhe“, njen subjektivni osećaj bezbednosti je suštinski ugrožen, bez obzira na to šta piše u zakonima.

Za devojčice i adolescentkinje, lična bezbednost posebno je ugrožena u kontekstu vršnjačkog nasilja, seksualnog uznemiravanja u školi i u prevozu, kao i pritisaka u partnerskim odnosima. Kada škole nasilje među mladima tretiraju kao „dečiju svađu“ ili „privatnu stvar“, šalje se poruka da bezbednost devojčica nije prioritet – i da se moraju same snalaziti.

Socijalna bezbednost: mreža koja propušta najugroženije

Socijalna bezbednost podrazumeva da žena ima pristup uslugama i resursima koji joj omogućavaju da živi dostojanstveno: prihodu, zdravstvu, socijalnoj zaštiti, stanovanju, obrazovanju, podršci u zajednici. Za žene koje trpe nasilje, to znači i postojanje skloništa, savetovališta, pravne i psihološke podrške, kao i mogućnost da izađu iz nasilne zajednice bez rizika od potpune ekonomske i socijalne propasti.

U Srbiji, kvalitet i dostupnost ovih usluga i dalje su neujednačeni: dok u pojedinim gradovima postoje specijalizovane usluge i upućeni profesionalci, u drugim lokalnim sredinama žene nemaju kome da se obrate osim jednoj preopterećenoj instituciji ili uopšte nemaju specijalizovanu podršku. Žene iz ruralnih sredina, Romkinje, žene sa invaliditetom, migrantkinje i samohrane majke posebno su pogođene jazom između onoga što zakoni obećavaju i onoga što sistem zaista pruža.

Socijalna bezbednost žena ugrožena je i kroz ekonomsku nesigurnost: niže zarade, nesigurni poslovi, neplaćeni rad u domaćinstvu, diskriminacija pri zapošljavanju i napredovanju, otežan pristup imovini i kreditima. Kada žena nema sopstveni prihod, nema gde da ode ili nema kome da ostavi decu, priča o „slobodi izbora“ da napusti nasilnu vezu postaje prazna. Ljudska bezbednost, iz ove perspektive, znači da žena ima realnu opciju da izađe iz nasilja i nastavi život bez straha od gladi, beskućništva ili gubitka dece.

Socijalna bezbednost žena i devojčica u Srbiji narušena je i kroz normalizaciju mizoginije u javnom prostoru: vređanja, relativizacije femicida, neadekvatno medijsko izveštavanje, politički i medijski diskurs koji žene svodi na ulogu majki, supruga ili objekata. Ovakvo okruženje utiče na to koliko se žene osećaju vrednim pažnje institucija, koliko veruju da zaslužuju zaštitu i koliko se usuđuju da traže pomoć.

Za devojčice, socijalna bezbednost uključuje i pitanje kvaliteta obrazovanja i poruke koju škola šalje o rodnoj ravnopravnosti. Kada se nasilje nad devojčicama u školi minimizira, kada se žrtvi poručuje da „nije trebalo tako da se oblači“ ili da „preteruje“, škola prestaje da bude bezbedan prostor, a društvo šalje poruku da je nasilje očekivan deo odrastanja.

Digitalna bezbednost: produžetak nasilja u onlajn prostoru

Digitalni prostor nije paralelan svet odvojen od „stvarnosti“ – on je danas ključni deo svakodnevice, posebno za devojčice, adolescentkinje i mlade žene. Zato je digitalna bezbednost postala jedna od centralnih dimenzija ljudske bezbednosti.

Za žene i devojčice u Srbiji, digitalni prostor je često kombinacija mogućnosti (za učenje, umrežavanje, aktivizam) i pretnji (onlajn nasilje, govor mržnje, uhođenje, ucene). Širenje intimnih fotografija bez pristanka, „osvetnička pornografija“, pretnje silovanjem u komentarima, doxxing (objavljivanje ličnih podataka), lažni profili i deepfake sadržaji – sve su to forme nasilja koje direktno ugrožavaju ličnu i socijalnu bezbednost žena. Strah da će privatna komunikacija postati javna, da će se kompromitujući sadržaj iskoristiti protiv njih, dovodi do samocenzure, povlačenja, pa i odustajanja od školovanja, posla ili javnog angažmana.

Ovaj rizik posebno pogađa aktivistkinje, novinarke, političarke i braniteljke ljudskih prava, koje postaju mete koordinisanih kampanja onlajn mizoginije: uvrede, pretnje, seksualizovani komentari i fotomontaže usmereni su na to da ih ućutkaju i zastraše. Bez adekvatnog institucionalnog odgovora (brze reakcije policije i tužilaštva, sudskih odluka koje jasno poručuju da onlajn nasilje nije „šala“, već realna pretnja), digitalni prostor postaje nastavak ulice na kojoj žena nije bezbedna.

Za devojčice i adolescentkinje, digitalna bezbednost je duboko povezana s vršnjačkim pritiscima i nasiljem. Onlajn grupni razgovori, društvene mreže i aplikacije za dopisivanje postaju mesto isključivanja, ponižavanja, širenja glasina, distribucije fotografija, kao i seksualnih pritisaka. U situacijama kada odrasli (roditelji, nastavnici, institucije) ne razumeju dinamiku onlajn života ili je potcenjuju, devojčice ostaju same sa osećajem stida, straha i odgovornosti za nešto što nisu izazvale.

Digitalna bezbednost, dakle, nije tehničko pitanje „zaštite naloga“, već pitanje prava na dostojanstvo, privatnost, slobodu izražavanja i učešće u javnom životu bez straha od napada i osvete.

Šta znači „politika ljudske bezbednosti“ za žene i devojčice u Srbiji?

Ako neposredno primenimo koncept ljudske bezbednosti na realnost žena i devojčica u Srbiji, jasno je da bezbednost ne može da se meri brojkama o kriminalu ili ulaganjima u policiju, već: time koliko žena veruje da će biti zaštićeno ako prijavi nasilje; time koliko devojčica može da se vrati bezbedno kući, u školu i na internet; time da li usluge podrške – skloništa, SOS telefoni, savetovališta, centri za žrtve seksualnog nasilja – zaista postoje i funkcionišu tamo gde su najpotrebniji; time koliko su institucije spremne da prepoznaju onlajn nasilje kao ozbiljnu pretnju, a ne kao „privatni problem“.

Politika ljudske bezbednosti za žene i devojčice morala bi zato da uključi: jačanje sistema zaštite od nasilja: doslednu primenu zakona, ranu procenu rizika, obavezne obuke profesionalaca, odgovornost institucija za propuste; širenje i finansiranje specijalizovanih usluga (SOS telefoni, skloništa, savetovališta, centri za žrtve seksualnog nasilja), uključujući ruralne i marginalizovane zajednice; ekonomsku podršku ženama koje izlaze iz nasilja (stanovanje, zapošljavanje, socijalna davanja, podršku za brigu o deci); sistemski odgovor na digitalno nasilje (zakonske izmene, specijalizovane jedinice, brze procedure uklanjanja sadržaja, edukacija sudija, tužilaca, policije); rad sa mladima i školama na nenasilnim odnosima, rodnoj ravnopravnosti i digitalnoj pismenosti, osmišljen tako da devojčice i devojke ne budu prepuštene da se same snalaze.

Tek kada žene i devojčice mogu da kažu da se osećaju bezbedno – u svom domu, u javnom prostoru, u institucijama i na internetu – možemo govoriti o stvarnoj ljudskoj bezbednosti u Srbiji. Dok to nije slučaj, priča o „stabilnosti“ ostaje samo politički slogan, iza kojeg svakodnevni strah žena i devojčica ostaje nevidljiv.

#16danaaktivizma