• 01/12/2025

TERET DOKAZIVANJA U KRIVIČNOM DELU SILOVANJA

PODELI:

Teret dokazivanja u krivičnim postupcima za silovanje predstavlja jedno od najkompleksnijih pitanja savremenog krivičnog prava, posebno u kontekstu usklađivanja nacionalnih standarda sa standardima Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP) i praksom međunarodnih tela za zaštitu ljudskih prava.

Tradicionalno shvatanje da je uloga žrtve da „dokaže“ nedostatak pristanka više nije u skladu ni sa savremenim međunarodnim standardima, ni sa obavezama država prema pozitivnim obavezama zaštite od seksualnog nasilja.

1. Međunarodni standardi – Presuda M.C. v. Bulgaria

U evropskom pravnom prostoru, ovo pitanje je u velikoj meri oblikovano standardima Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP), praksom CEDAW Komiteta i Istanbulske konvencije. Ove međunarodne norme zahtevaju da države zaštite fizički i seksualni integritet žena kroz delotvornu istragu, kažnjavanje počinilaca, ali i kroz pristup silovanju kao deliktu zasnovanom na pristanku, a ne na upotrebi sile.

Presuda ESLJP u predmetu M.C. v. Bulgaria (2003)[1] predstavlja prekretnicu u sagledavanju tereta dokazivanja u slučajevima silovanja. Sud je utvrdio da insistiranje na dokazima fizičke borbe nije u skladu sa obavezama države prema čl. 3 i čl. 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Sud je naglasio da se seksualni odnos bez pristanka mora smatrati silovanjem, čak i kada nema vidljivih tragova nasilja, te da države moraju obezbediti zakonodavni okvir i praksu koja štiti autonomiju i seksualni integritet žrtve.

Sud je utvrdio da insistiranje nacionalnih organa na dokazima fizičke borbe – kao jedinom dokazu „otpora“ – dovodi do neispunjavanja pozitivnih obaveza države.

U presudi je utvrđeno da seksualno nasilje često ne uključuje fizički otpor, već se žrtve mogu „zamrznuti”, biti u stanju šoka ili straha koji ih parališe.[2]

Zbog toga je ESLJP utvrdio da fokus istrage mora biti na okolnostima pristanka, a ne na fizičkoj sili. Ovo implicira i pomeranje tereta dokazivanja: organi postupka moraju aktivno i pažljivo ispitivati okolnosti pod kojima je navodni učinilac mogao i morao znati da pristanak nije dat, umesto da teret dokazivanja odsustva pristanka prenose na žrtvu.

Sud je time postavio standard prema kojem se od države očekuje da razvije modele procene pristanka koji uzimaju u obzir psihološke, situacione i kontekstualne faktore, a ne samo fizičke tragove nasilja.[3]

Istanbulska konvencija izričito zahteva da se silovanje definiše kao seksualni čin bez pristanka i da istraga mora biti fokusirana na to da li je pristanak dat dobrovoljno, a ne na dokazima fizičke sile.[4]

Član 49 nalaže i da istrage u slučajevima seksualnog nasilja moraju biti: hitne, efikasne, senzitivne, oslobođene stereotipnih pretpostavki (npr. da žrtve „moraju“ pružati otpor).[5]

CEDAW Komitet je u više odluka kritikovao države zbog toga što teret dokazivanja prebacuju na žrtvu, naročito kada istrage ignorišu psihološko stanje žrtve ili kontekst prisile.[6]

2. Uticaj presude na domaće pravo i praksu Ustavnog suda Srbije

Ustavni sud Srbije se u više navrata pozivao na standarde iz presude M.C. v. Bulgaria, posebno u predmetima koji su se ticali nedelotvorne istrage ili postupanja državnih organa u slučajevima nasilja nad ženama.[7]

Najznačajniji primer primene standarda M.C. v. Bulgaria jeste odluka Ustavnog suda koja se bavila pritužbama žrtava seksualnog nasilja zbog nedelotvorne istrage i pogrešnog insistiranja tužilaštva na „jasnim tragovima sile“. Ustavni sud je kritikovao stav nižih organa da odsustvo povreda znači postojanje pristanka, navodeći direktno stav ESLJP da takvo formalističko tumačenje narušava pozitivne obaveze države.[8]

U toj odluci, Ustavni sud je naglasio:

• da istraga mora obuhvatiti kompletan kontekst događaja, uključujući odnos moći, ranjivost žrtve i ponašanje učinioca;
• da tužilaštvo mora da ispita da li je postojala volja žrtve, a ne samo tragovi fizičkog otpora;
• da standardi ESLJP zahtevaju da se pažnja usmeri ka tome da li je postojala slobodno data saglasnost, a ne da li je žrtva fizički pružala otpor.

Ovim je Ustavni sud implicitno prihvatio koncept „negativnog pristanka“, u kojem se neizostavno ispituje da li je učinilac mogao da pretpostavi pristanak, umesto da žrtva dokazuje da ga nije dala.

3. Praksa apelacionih i viših sudova u Srbiji

Iako domaća sudska praksa varira, nekoliko presuda nižih sudova potvrđuje smer u skladu sa ESLJP standardima.

3.1. Apelacioni sud u Beogradu, Kž1 1971/2019

Sud potvrđuje presudu za silovanje i ističe: da se pristanak mora tumačiti kao jasan i nedvosmislen izraz volje, da odsustvo povreda ne isključuje silovanje, da se žrtve često nalaze u stanju šoka, zamrznutosti ili straha.

Sud takođe naglašava da se ne može očekivati da žrtva pruži fizički otpor u uslovima psihičke dominacije, straha ili odnosa zavisnosti.

3.2. Apelacioni sud u Novom Sadu, Kž1 214/2020

Sud naglašava da je dovoljno postojanje „psihičke prinude“ i da se volja žrtve može slomiti i bez fizičke sile. Sud prvi put eksplicitno uvodi pojam „kontekstualnog pristanka“, koji zahteva ocenu:  ponašanja okrivljenog, relacije moći, emocionalnog, starosnog i socijalnog odnosa između žrtve i učinioca.

3.3. Viši sud u Nišu K-123/2017

Sud osuđuje učinioca i navodi da:  izjave žrtve imaju težinu kada su konzistentne, „nedostatak otpora nije dokaz pristanka“, važno je proceniti psihološko stanje žrtve.

Sud se u obrazloženju poziva na praksu ESLJP i citira relevantne delove presude M.C. v. Bulgaria.

3. Teret dokazivanja u savremenom pristupu – premeštanje sa žrtve na državu

Savremeni standardi zahtevaju:

• Da se teret dokazivanja ne može prebaciti na žrtvu. Žrtva ne dokazuje „odsustvo pristanka“; tužilaštvo mora dokazivati da je pristanak dat ili da postoje okolnosti koje ukazuju da ga nije bilo.
• Prelazak sa paradigme „silom slomljena volja žrtve“ ka paradigmi „pristanak kao centralni element“.
• Država mora sprovesti delotvornu, sveobuhvatnu i senzitivnu istragu. To uključuje punu istragu okolnosti: psiholoških, situacionih i društvenih.
• Od tužilaštva se očekuje da ispita aktivnu ulogu učinioca, tj. šta je znao i šta je mogao da zna o pristanku.
• Standard „slobodnog i aktivnog pristanka” je osnova. Ovo je standard u većini evropskih država koje su reformisale zakone o silovanju (Švedska, Nemačka, Belgija, Hrvatska, Slovenija).[9]

Drugim rečima, teret dokazivanja se pomera sa pitanja: Da li je žrtva dokazala da se opirala?  ka pitanju: Postoji li dokaz da je pristanak dat slobodno, svesno i jasno?

Ovaj model ne znači formalno prebacivanje tereta dokazivanja na okrivljenog, jer je to protivno pretpostavci nevinosti, ali znači da država mora aktivno dokazivati okolnosti pristanka, umesto da očekuje da žrtva dokazuje odsustvo saglasnosti.

Standardi ESLJP, stavovi Ustavnog suda, Apelacionih i Viših sudova u Srbiji jasno vode ka modernom pristupu, gde silovanje mora biti definisano kao seksualni čin bez pristanka.

Teret dokazivanja i procesna obaveza dokazivanja prelaze sa žrtve na tužilaštvo i državne organe, koji imaju obavezu da aktivno prikupljaju dokaze i moraju preduzeti sve mere da utvrde postojanje ili nepostojanje pristanka.

Istraga mora biti kontekstualna, senzitivna i usmerena ka okolnostima pristanka. Ovo je ključni instrument zaštite integriteta žrtava i ispunjenja međunarodnih obaveza države.

Ustavni, Apelacioni i Viši sudovi u Srbiji već primenjuje ove standarde, potvrđujući njihovu obavezujuću prirodu.

[1] European Court of Human Rights, M.C. v Bulgaria, Application No. 39272/98, Judgment of 4 December 2003.

[2] Ibid, paras 150–165.

[3] Natalija Scordino, ‘Positive obligations and sexual autonomy under the ECHR’ European Human Rights Law Review (2015).

Council of Europe, Istanbul Convention, Art 36(1).

4] Ibid, Art 49.

[5] CEDAW Committee, Vertido v. Philippines, Communication No. 18/2008, UN Doc. CEDAW/C/46/D/18/2008 (2010).

[6 Ustavni sud RS, Už-1196/2010, odluka od 19. aprila 2012.  Predmet odnosa prema žrtvama seksualnog nasilja i postupanja tužilaštva. Sud se poziva na obavezu delotvorne istrage po standardima ESLJP. Koristi isti standard kao u M.C. v. Bulgaria da odsustvo povreda ne znači postojanje pristanka.

[7 ] Ustavni sud RS, Už-3586/2014, odluka od 21. decembra 2016. Sud ocenjuje da državni organi moraju ispitati okolnosti pristanka, a ne samo posledice fizičkog otpora. Ovo je odluka koju je najčešće citirana u stručnim radovima u Srbiji u vezi sa standardima iz M.C. v. Bulgaria.

[8] Ustavni sud RS, Už-9232/2013, odluka od 10. jula 2014. Predmet neefikasne istrage u slučaju nasilja nad ženom; sud izričito koristi standard pozitivnih obaveza iz M.C. v. Bulgaria. Naglašeno da se istraga mora fokusirati na kontekst pristanka, ne samo na fizički otpor.

[9] Swedish Sexual Offences Act (2018); German Criminal Code reform (2016, “Nein heißt Nein” standard); Croatian Kazneni zakon (izmene 2021).