• 22/01/2026

Zašto „nije se branila“ nije argument – Narativni pregled studije: Perceptions of the freezing response of male and female rape victims, and the moderating role of rape myth beliefs (Ostermann & Watson), Journal of Criminal Psychology

PODELI:

Ovaj tekst je narativni pregled nalaza studije Perceptions of the freezing response of male and female rape victims, and the moderating role of rape myth beliefs (Judith Christiane Ostermann i Steven James Watson), objavljene u Journal of Criminal Psychology (DOI: 10.1108/JCP-01-2024-0002), koja ispituje kako ljudi procenjuju seksualno nasilje u zavisnosti od toga da li je žrtva pružala otpor ili je imala reakciju „zamrzavanja“ (freezing/tonička nepokretnost), i kako uverenja zasnovana na mitovima o silovanju menjaju te procene. [1]

U ovom pregledu fokus je na onom delu nalaza koji je najrelevantniji za žene žrtve: kako se „zamrzavanje“ tumači, koje se predrasude aktiviraju i zašto upravo mitovi o silovanju mogu da pojačaju okrivljavanje žene žrtve i umanje odgovornost učinioca.  Studija polazi od važne, često pogrešno shvaćene činjenice: tokom ekstremne pretnje ljudi mogu reagovati različito. Pored borbe ili bežanja, moguće je i „zamrzavanje“ – stanje u kome osoba može doživeti telesnu ukočenost i teškoće da govori ili se pomeri, iako je svesna situacije.

U javnom govoru, naročito u patrijarhalnim okvirima, ova reakcija se često pogrešno prevodi u pitanje „zašto nije uradila više“, pa postaje osnova za sumnju, relativizaciju ili moralno osuđivanje žene koja je preživela nasilje. Iako studija obuhvata i muške i ženske žrtve, najvažniji doprinos za našu temu je deo koji pokazuje kako se, u scenarijima sa ženskom žrtvom, predrasude (mitovi o silovanju) ukrštaju sa opisom „zamrzavanja“ i proizvode posebno nepovoljne procene.

Na nivou ukupnih rezultata, obrazac je jasan: kada je žena žrtva opisana kao osoba koja se „zamrzla“, učesnici studije u proseku više okrivljuju žrtvu, a manje okrivljuju počinioca i samo delo doživljavaju manje ozbiljnim nego kada je žrtva pružala aktivan otpor. Drugim rečima, „otpor“ u očima posmatrača deluje kao signal „jasnog nepristanka“, pa se moralna osuda usmerava na počinioca, dok „zamrzavanje“ posmatrači češće čitaju kao „nejasnoću“, a zatim tu nejasnoću pretvaraju u sumnju prema žrtvi.

Ono što ovaj nalaz čini posebno važnim za žene žrtve u Srbiji jeste sledeće: studija pokazuje da se efekat „zamrzavanja“ ne odvija u vakuumu. On se dramatično pojačava u okruženju u kome su prisutni mitovi o silovanju – uverenja koja, u različitim formama, prebacuju odgovornost na žrtvu, normalizuju prisilu ili postavljaju „pravila“ kako „prava“ žrtva treba da izgleda i kako treba da reaguje.

To praktično znači da se u scenarijima sa ženskom žrtvom „zamrzavanje“ često pretvara u „dokaz protiv nje“ baš onda kada posmatrač više veruje u rape-mitove.

Ovaj rezultat je dragocen jer objašnjava „šta se zapravo dešava“ u proceni okoline: problem nije samo u tome što ljudi očekuju otpor, već u tome što rape-mitovi daju gotov „tumač“ za ponašanje žene. U tom tumaču, „zamrzavanje“ se pogrešno prevodi u poruke poput: „nije rekla dovoljno jasno“, „nije uradila dovoljno“, „mogla je da spreči“, „zašto nije pobegla“, pa se uloga učinioca potiskuje, a žrtvina reakcija postaje glavna tema. Mitovi snažnije „rade“ protiv žrtve upravo u onim slučajevima kada je ona bila fizički ili psihički najviše blokirana.

Ako ove nalaze prevedemo u kontekst Srbije, dobijamo jasnu sliku zašto fraza „nije se branila“ nije neutralno pitanje, već često maskirani test da li se žena uklapa u očekivani model „idealne žrtve“. Kada se žena ne uklopi – a „zamrzavanje“ je upravo takva reakcija – okolina može nesvesno da aktivira rape-mitove i da pomeri fokus sa pitanja nasilja i odgovornosti učinioca na pitanje „ženskog ponašanja“. U praksi, to povećava rizik od sekundarne viktimizacije: žena biva ponovo povređena sumnjom, podsmehom, moralnim prosuđivanjem ili institucionalnim nepovrenjem upravo zbog trauma-reakcije koja je bila refleksna.

Iz ovoga bi mogli da kreiramo poruke i preporuke koje su posebno važne za rad sa ženama žrtvama u Srbiji. Prvo, institucije i stručnjaci koji dolaze u kontakt sa žrtvama (policija, tužilaštvo, sudovi, zdravstvene ustanove, centri za socijalni rad, službe podrške) moraju imati znanje i procedure koje unapred računaju na to da „zamrzavanje“ postoji i da je kompatibilno sa jasnim nepristankom. U suprotnom, sistem može nehotice da reprodukuje isti obrazac koji studija registruje kod posmatrača: više okrivljavanja žrtve, manje osude učinioca i umanjivanje ozbiljnosti.

Drugo, nalaz o moderaciji mitova kaže da nije dovoljno samo „objasniti zamrzavanje“; potrebno je ciljano raditi na razgradnji rape-mitova o ženama, jer upravo oni pojačavaju negativne interpretacije kada je ženska žrtva reagovala bez otpora.

Zato javna komunikacija i edukacije treba da imaju jasnu korektivnu poruku: ženska žrtva ne mora da se „brani“ da bi nasilje bilo nasilje – a odsustvo otpora ne sme biti tretirano kao „sumnjivo“ ili „olakšavajuće“.

Treće, ove poruke treba oblikovati tako da smanje „automatizam“ koji studija otkriva. To znači: u profesionalnim razgovorima i u javnim narativima fokus se vraća na postupke učinioca i na odsustvo pristanka, umesto da se žena stavlja u centar procene kroz pitanje „šta je uradila ili nije uradila“. Time se direktno umanjuje prostor u kome rape-mitovi mogu da se aktiviraju i da „zamrzavanje“ pogrešno pretvore u argument protiv žrtve.

Na kraju, najvažniji doprinos ove studije za kontekst  žena žrtava u Srbiji je jednostavan, ali snažan: kada žena „zamrzne“, okolina je sklonija da je okrivi i da umanji odgovornost učinioca – a taj efekat postaje posebno jak u prisustvu mitova o silovanju.

Zbog toga je borba protiv sekundarne viktimizacije istovremeno borba protiv društvenih predrasuda i borba za profesionalne standarde postupanja – standarde koji prepoznaju trauma-reakcije i ne pretvaraju žrtvinu reakciju u „dokaz“ protiv nje.

[1] dostupno na: https://ris.utwente.nl/ws/portalfiles/portal/364071394/Freeze_Rape_Perceptions_-_JCP_final_pub_version.pdf